Глеб

Петсто шездесет пете године, монах Адомнан. Овај запис означава почетак приче која се протеже хиљаду пет стотина година.

Препричао сам то поново, уклањајући све непотребне детаље. Једна реченица из живота је остала — и хиљаду и пет стотина година нагађања.

Стара књига је нечији живот: изгребан угао и заборављена карта говоре о читаоцу. Стрма улица није случајност: град се пењао због воде, одбране и цене земљишта. Камен се датира по зидању – величина блока и спојнице ће рећи старост као и документ. Попните се и видите: одозго можете видети како је град растао у прстеновима.

Музеји су досадни не зато што су предмети досадни. Зато што су натписи написани за колеге, а не за вас.

Прошлост је приказана као тиха и спора. У стварности, пијачна улица је била толико бучна да су трговци до поднева губили глас.

Уобичајено је замишљати прошлост као тиху и спору. Али трговачка улица из 14. века била је толико ужурбана да је град данас читаоница у близини: сви су одједном викали цене, а нико није чекао у реду.

Мозаично срце на тротоару Единбурга. На овом месту је некада стајао затвор, а људи и даље пљују у њега за срећу.

Традиција је стара само двеста година, а опет делује древно. Тако функционише сваки обичај: стари брже него што је измишљен.