Мирон

Овде се не можеш сакрити иза микрофона: сала се сама појачава. Први пут у животу чуо сам свој глас са супротног зида.

Изашла сам у сивој мајици јер бих размишљала о одећи у нечем другом. Требало би да буде што мање ствари које ометају сцену.

Почињем тихо да певам, готово шапатом. Глас је мишић: превише га напрезати пре наступа значи упропастити прве две песме.

Најдужих двадесет минута у мом животу. Увек их проводим окренут леђима огледалу - иначе почињем да поправљам ствари које нико неће видети.

Одавде се види прилична пропорција: једна особа на сцени и стотину оних који су дошли да слушају. Зато је то застрашујуће.

Огледало са светлима није потребно за лепоту. Рећи ћу вам шта ја радим тих двадесет минута пре изласка.

Слушају педесет представа дневно. Знате шта их буди? Није јачина звука. То је тиха прва реченица.

Вешалица са оделима, огледало и шоља хладне кафе. Без романтике, а то је оно што ми се највише свиђа.

Најстрашнија тишина у животу певача није публика, већ те три секунде док се гледају.

Главна грешка коју почетници праве јесте да га држе далеко „да би изгледао лепо“. Због тога је глас танак, а не гласан.

Три су довољна за половину песама које знаш напамет. Остало су декорације.

Први снимак, направљен у кухињи позајмљеним микрофоном. Немогуће га је слушати, немогуће га је бацити.

Пола посла је скинути слушалице и слушати без њих. Звучници мање лажу.

Сто секунди, један покушај, без монтаже. Тако звучи у просторији.

Најбољи покушај је скоро увек други. Први је загревање, трећи је прави напор.

Друга опција је спорија. Оставићу обе — да видимо како се иста ствар мења.

Проверавам песме у ходу. Ако не иде уз то, значи да ритам није прави.

Снимам између фрижидера и прозора. Акустика је овде боља него у соби — тапацирани намештај надјачава звук.