Полина

Пас је отказао твоје планове: прва је легла, што значи да је заузета следећих сат времена. Тосја ме изводи напоље, не обрнуто: исти круг око парка, али у залазак сунца, а не у телефон. Поверење је када се не извија из твог загрљаја, већ остаје мирна. Потребно јој је мање него што мисли: двориште, трава и пола сата поред себе.

Ставила сам чинију на под, а онда је она урадила нешто што је нико није научио. Још увек се смејем.

Она не реагује на музику, већ на чињеницу да почнем да се крећем. Строго говорећи, она није та која плеше.

Снимање пса статично је бесмислено: они не позирају, они постоје. Кадар увек испадне на првом кораку.

Она се уопште не плаши људи. Плаши се усисивача, фена за косу и једне посебне торбе.

Она не плеше уз музику, већ уз чињеницу да сам устао. Да будем искрен, она овде није кореограф.