Никита

Рок је био јуче. Има оних који то раде унапред и оних који сазнају „унапред“ из туђих прича. Али ја сам изашла из куће: задаци су отворени, напољу сам, ноћ је, смејем се. „Ох, је ли ово данас?“ — три речи које уторак претварају у спринт. Сутра ћу почети другачије. Кажем то тачно онолико пута колико постоји сутра.

Сесија стендап комедије је најискренији тест шале: ако се смеје само ваш партнер, онда је шала била намењена обома.

Најбоља ствар код упарених наступа је тренутак када обоје забораве своју рутину и почну озбиљно да разговарају.

Договорили смо се да не прекидамо. Трајали смо око четири минута — и то је, искрено, рекорд.

Сваки пут када себи обећам да ћу рано ићи у кревет, телефон покреће још један видео, и после четрдесет минута више није важно.

Сваки пут када себи обећам да ћу рано легнути, телефон ме подстиче новим видеом. Четрдесет минута касније, лежим у мраку и смејем се ракуну, чија је недеља очигледно била гора од моје.

Овде је увек исто: ходник, зид и помисао: „Зашто уопште ово радим?“ Пролази одмах на први смех.

Најбољих пет минута представе су они који нису написани. Немогуће их је поновити на другој сцени.

Што је сала мања, то је страшније: у великој се не виде лица, али овде се виде сви који се не смеју.

Мој сценски партнер. Он је први који се смеје мојим шалама — то је и пријатно и сумњиво.

Одмах ћемо то средити, док се још сећамо собе. После једног дана, сећаш се само свог лица.

Он понавља поруку, ја се правим да се не бринем. Обоје лажемо.

Нема животиња, нема знака, нема музике. Само микрофон — и одмах можете рећи да ли шала успева или не.