Ксения

Најбољих двадесет минута у дану су када је све већ завршено и можете само да стојите тамо. То је одмор, а не лежање на телефону.

Сат времена пре тренинга се не проводи на седлу. Прво копита, затим врат, па све остало — и тек онда можете јахати било где.

Коњ вас осети пре него што га узјашете. Док ја ходам низ пролаз са уздом, она већ може да каже да ли сам мирна или журим. Први контакт, затим команда: рука на врату је разговор, а не миловање. Не бирате време, бирате своју форму. Тренинг пропуштен због кише се не понавља; он нестаје. Ходање је такође посао: пола сата се проводи загревањем и ходањем.

Одавде можете видети оно што не можете видети са трибина: играчи не трче за лоптом, већ ка празном простору где ће лопта летети.

Тренинг је за ове секунде. У теретани покрет понављате сто пута, тако да овде не морате ни једном да размишљате о томе.

Судити утакмицу је теже него играти: трчиш исто толико, али не смеш да направиш ниједну грешку. Пет километара по утакмици и ниједан прекид.

На фотографији изгледа лепо, али у стварности је тешко: коњ подржава своју тежину на задњим ногама, а то се не може често радити — његови зглобови нису од гуме.

Галоп делује брзо, али је у стварности блажи од каса: има фазу лета, а леђа јахача се одмарају.

Галоп је блажи од каса: има фазу лета, а леђа се одмарају. Само је првих пет пута страшан.